Мој стоматолог у Лондону тражио је 10 пута више него што сам платио у Београду
Иако живим близу Хемпстеда, у северном Лондону, енклави богатих и славних, моја примања нису ни близу милионерских. Ипак мој стоматолог, која такође живи у Хемпстеду (и вероватно јесте милионер), је очигледно мислила другачије. Зашто би ми иначе дала процену трошкова за терапију у износу од 30.000 фунти?
Признајем, била је то процена за козметичко сређивање целе вилице, укључујући и пар импланата и захват на виличној кости. Али тридесет хиљада! За те паре могао бих да купим неколико ниски правих бисера.
Рећи да сам био ужаснут није ни близу описа моје реакције. Др Хампстед могла је исто тако да ми избуши главу пнеуматском бушилицом, уместо оне електричне стварчице с којом ми редовно зуји по устима.
Када сам се повратио од шока пар дана касније, сетио сам се да треба да обавим неки посао у Београду, у Србији, тј бившој Југославији. Чуо сам да се у источној Европи могу добити добре а јефтине стоматолошке услуге, па зашто то да не проверим, кад сам већ тамо?
Признајем да сам био сумњичав. Београд се још увек опоравља од ужаса, који је представљала ера Слободана Милошевића, а град је далеко од најлепшег у источној Европи. У том погледу ситуација је много чистија у рецимо Прагу и Будимпешти. Ствари функционишу, али не баш увек најбоље. А можда је и стоматологија у сличној ситуацији, размишљао сам.
Али онда ми је један од познаника препоручио свог стоматолога, који је дуго година радио у Швајцарској. То је био добар почетак, а допала ми се и ординација кад сам први пут дошао. Налази се у приземљу, лепе дрветом обложене куће, у старинском стилу али са модерном немачком стоматолошком опремом и обавезним акваријумом са љубичастим осветљењем.
Изгледало је охрабрујуће за почетак. А када ме је стоматолог послао у оближњу клинику да урадим комплетни снимак вилице, за суму од 12,5 фунти, био сам већ скоро убеђен.
Вратио сам се следећег јутра, а он ми је направио десето-дневни распоред терапије – за комплетне радове на вилици – по цени од 5000 евра, што је мало више од 3000 фунти и само 10% од процене др Хампстед. Насмешио сам се и радо прихватио.
Месец дана касније вратио сам се у Београд авионом што ме је коштало 200 фунти за повратну карту и одсео сам у једном од београдских чистих и услужних хотела са четири звездице (35 фунти ноћење са доручком).
Испоставило се да је др Андреја (www.am-dentalsolutions.com), власник ординације, пренео моју терапију на свог заменика. Међутим све моје сумње распршиле су се у секунди. Током година често сам посећивао зубне ординације – моји зуби никад нису били добри или блиставо бели – и одмах сам видео да је др Милан поуздан и компетентан, и да, штавише, говори одлично енглески.
Био сам мало забринут да ће источноевропски лекари бити шкрти са новокаином, али моје сумње нису имале основа. Др Милан је био услужнији од мог британског стоматолога који понекад прескочи анестезију ако се ради о мањем бушењу или брушењу. Иако ја нисам јунак, понекад сам одбијем ињекцију.
Али није долазило у обзир да кроз третман у Београду прођем уз болове.
Првих неколико дана проводио сам практично све своје време у столици, док ми нису скинули старе крунице и мостове, направили моделе и уградили привремени материјал. Моји ручкови и вечере састојали су се углавном од чорби које су одличне у српској кухињи, а служе се са подједнако укусним хлебом.
Третман се протегао на дугачке јутарње или поподневне сесије. Петог дана моје десни су личиле на јастуче за игле и почео сам да се питам да ли су ми потребне све те ињекције.
На срећу, викенд ми је био слободан, да би ми се ситуација у устима мало смирила, док нове крунице и мостови не буду готови. Тако сам добио прилику да поједем нешто више од супе и да мало истражим град, што нисам имао прилике да урадим током мојих пословних путовања.
Престоница бивше Југославије има шарм старог света, без обзира што наликује мојим старим зубима – што значи да има доста рушевина, што је последица НАТО бомбардовања, које је на крају довело до пада Милошевића.
Необично је што град стоји, не на једној, него на две велике реке, Дунаву и Сави, које се спајају испод Калемегдана. У старом делу града је узбудљив ноћни живот, музичка сцена а има и одличних ресторана, као и неизбежни Ирски паб. Посебну драж у ресторанима има услуга – српски конобари чак и у најнеугледнијим ресторанима, носе уштиркане беле кошуље, црне сакое, лептир-машне и очигледно су прошли обуку старе школе.
Када сам дошао на своју последњу пробу, у ординацији је била неуобичајена гужва, па ме је др Милан замолио да однесем један од својих мостова код техничара који је на крају града. Лабораторија се налази једној од високих, тмурних зграда из педесетих, шездесетих које су карактеристичне за комунистички период, на обе стране Берлинског зида.
Али било је фасцинантно видети шта се догађа у малој пећници у којој техничари суше металне и порцеланске мостове на плус 600 степени. Када су подигли поклопац метал је био усијан и црвен, док је порцелан имао здраву, уједначену белу боју.
Импресионирао ме је савет да треба да задржим што је више могуће облик мојих правих зуба. Иако су моји нови зуби лажни, не изгледају тако, управо због пар чудних углова – ништа спектакуларно, ни много приметно – које су они задржали и ископирали, како би зуби изгледали аутентично. У исто време моји зуби су бели, први пут у мом животу.
Што се тиче др Андреје и др Милана, и њиховог дивног особља, Тање, Љиљане и Наташе, сви говоре енглески, италијански и немачки. Иако бих тешко могао све ово да назовем пријатним искуством, мојих 10 дана у столици су најбољих три хиљаде које сам икада потрошио.
Сада док пишем ово смешкам се широко и заслепљујуће бело.
