Дешавања

  • Музеј савремене уметности МАЦУРА
  • Сликарска остварења
  • Етно производи
  • Атеље Сјеверац Гордана Сјеверац: +381 64 1780 823

    • рестаурација старог намештаја
    • уникатна огледала
    • намештај
    • еколошке кухињске даске
    • употребни предмети од дрвета
    • весла
  • Осликавање предмета техником „art découpage“
  • Decoupage радионица +381 63 315 655

  • Уникатна бижутерија од стакла
  • Стаклене перле Љиља: +381 64 2666 797

  • Такмичење у кувању рибље чорбе

Историјат Бановаца

Бановци се налазе у Срему на Дунаву, удаљени само 15 километара од Земуна.

Ако, после искључења са аутопута Београд – Нови Сад на петљи код Нових Бановаца, крене уз Дунав на север, може се десити да путник прође и Нове Бановце и Бановце – Дунав, и дође у Старе Бановце, а да то и не примети, ако не запази табле са називима места. Пут је прав и раван, размака нема. Због тога само рођени овде, или досељени пре много година могу поуздано показати где престаје једно, а почиње друго или треће насеље.

Нови Бановци, Бановци Дунав и Стари Бановци су данас заправо једно место са различитим именима. Заједничко им је име Бановци, а највероватније ће их у будућности само то име и означавати.

На простору данашњих Бановаца налазе се материјални остаци многих старих култура, што значи да су ту од најстариијих времена живели људи, али континуитета тих старих насеобина са данашњим насељем нема.

Зна се да су Бановци постојали још у XV веку, али први писани извор у коме се помињу је турски попис Земунске нахије 1566/67 године. Судећи по именима кућних старешина и по томе што су имали попа Павла у њима је живело православно становништво.

У списима из прве половине XVIII века некад се називају Бановци, а некад Туса. Понекад су записани и са оба имена. Од краја XVIII века постоје Стари и Нови Бановци.

Кад је Пожаревачким миром између Аустрије и Турске 1718. године источни Срем ушао у састав Аустрије, Бановци - Туса су се нашли у Хабсбуршком царству.

После Београдског мира 1739. године граница Аустрије се усталила на Сави и Дунаву, али склопљени мир није био ни потпун ни трајан.

Да би обезбедила своје границе према Турској, Аустрија је још од пре ових ратова, од приморја дуж Саве имала огроман систем војне границе или Крајине, а тај систем је половим века проширила и на Срем.

Тако је Срем под аустријском управом у XVIII и XIX веку био подељен на Границу и Провинцијал. Граница је обухватала пригранична места са Турском и била је у надлежности војске, а Провинцијал су чинили спахилуци.

У оквиру Подунавске војне границе, чија је реорганизације отпочела 1745. године, а завшена неколико година касније, сва села уз Дунав од Земуна до Петроварадина, а касније и нека даље од Дунава, постала су војна насеља, а мучки војно способни становници граничари.

Сремска граница је била организована као војна јединица под именом Петроварадинска граничарка регимернта број 9 (Peterwaradiener Nationaл Granz-Infanterie Regiment No 9). Команда регименте се налазила у Сремској Митровици.

У званичним списима насеља у Граници називала су се шанац, а насеља у Провинцијалу села. Граничарски шанчеви су заиста личили на утврђења јер су били ограђени ровом. Шанац бановци је, будући да је насеље положено уз Дунав који је природна граница са преостале три стране такође био опкопан ровом.

Контрола улазака и излазака појачавана је у време неке опасности, појаве хајдука, зараза и сличног, а ако је опасност била екстремно велика, као у случају појаве куге, улази су потпуно затварани па се није могло ни ући ни изаћи из шанца.

Између граничарских шанаца, на растојању једног пушкомета или четврт до пола сата хода, налазили су се чардаци који су служили као осматрачнице. У почетку су то биле мале дрвене куће на стубовима, често и без основних услова за боравак, а касније су грађени и солиднији објекти. Из њих су дежурни граничари мотрили гранични појас, водећи рачуна да нико не прелази Дунав ван одређених места, да се не угрожава пловидба и старали се о општој безбедности. Бродове који су пловили низводно, а нарочито оне који су коњима или њудском снагом билиlвучени узводно , граничари једног чардака су пратили док их не преузму граничари из другог. Тако је проток роба Дунавом контролисан, спречавана нелегална трговина, а нарочито контати домаћег становништва и путника какао би се спречило преношење заразних болести. Из тих разлога је шездесетих и седамдесетих година XVIII века у Бановцима (данашњи Нови Бановци) постојао контумац у коме су сви путници и роба морали да буду у карантину пре него што им се дозволи улазак у унутрашњост Аустрије. Живели су тако Бановчани из генерације у генерацију све до 1871 – 1972. године кад је почело расформирање Границе. Од тог времена некадашњи граничари постали су углавном земљорадници.

Промена у броју становника Старих и Нових Бановаца почела је седамдесетих, кад је невелик размак између ових насеља претворен у викенд зону, а формирањем стамбеног насеља градског типа Бановци – Дунав почетком осамдесетих и избеглицама после ратова деведесетих година XX века ова насеља су десетоструко повећана.

ПАРТНЕРНИ САЈТА